О новим сликама Миодрага Миљковића
Сава Степанов
Миодраг Миљковић се на војвођанској уметничкој сцени појавио почетком осамдесетих година прошлог столећа, непосредно по окончању школовања на новосадској Академији у класи професора Бошка Петровића. Већ у својим раним радовима Миљковић се представио као сликар чија је сликарска концепција заснована на примарној улози ликовних елемената, на доминацији линије, геста, боје и сликарске материје.
У својим раним радовима Миљковић је обухваћен духом и атмосфером уметности осамдесетих, формираним прекидом епохе модернизма и „повратком слике“ на актуелну сцену након деценијске владавине неиконичне концептуалне уметности. Он је био међу оним сликарима који су у тадашњем војвођанском уметничком окружењу били промотери (нео)експресионистичког третмана мотива проистеклог из субјективистичког виђења света и његових тадашњих манифестација. У тој прелудијској епизоди своје уметности Миљковић се истовремено понаша, као млади сликар изразито интуитивне способности да схвати и интерпретира дух света и времена у коме живи и ствара, али и као сасвим зрео уметник који се дрчно и неоптерећено супротставља минималистичкој и редукционистичкој естетици високог модернизма – гестуализмом, неговањем bad painting поступка, привидно сировој употреби боје, психоделичним призорима, аутобиографским представљањем властитих фантазија и психолошких траума… У том маниру су насликане његове фигуративне слике из средине 80-тих које су, како то запажа Милош Арсић, „прожете оним, за нову слику карактеристичним субјективизмом стишаних емоција и дискретно испољаваних рефлексија о ноншалантном духу сопствене генерације“.[1]
Након тог прелудијског периода свог сликарства, Миодраг Миљковић није настојао да остане у трендовским опредељењима. Веома често се, уместо проблематизовања садржаја слике и њене мисије, препушта непатвореној радости сликања. Овај сликар проширује свој тематски репертоар, бави се специфичним пејзажним и екстеријерним мотивима, настојећи да оствари синтетички спој садржаја, пластичке структуре и естетско-емотивног набоја – како би сасвим непосредно приказао властиту персоналну осећајност и сензибилност. Његов потез четком је динамичан, али и добро избалансиран; јер, управо градирањем гестуалног интензитета Миљковић одређује експресивну енергију слике. У том смислу, сасвим је могуће пратити постепено смиривање уметникове гестуалности, ублажавање бојеног набоја, изражавање тихе, интимистичке, чак медитативне поетике.
У сећању нам је његова изложба са тематиком црквених свећа одржана у Галерији СУЛУВ децембра 2000. године. Безброј понављајућих вертикала – дефинишу слику као јединствену пластичку структуру и карактеришу је посебном свечаном атмосфером и духовношћу. У том циклусу слика Миљковић показује потребу да оствари комплексни исказ властите персоналности. Истовремено, добром организацијом слике, успостављањем естетског система и етичких назора у свом уметничком делу – овај уметник посматрачу предлаже својеврсни модел живљења, понашања и деловања у окружју вишедеценијске пермаманентне кризе…
Ту епизоду Миљковићевог сликарства је ваљало поменути у овом тренутку, јер она представља право исходиште слика на актуелној изложби. Овога пута, могло би се рећи да се уметник посветио мртвој природи једној од великих тема из историје сликарства. Енциклопедијске дефиниције ове велике теме констатују да се мртва природа, као засебни мотив јавља у ери барока а да свој процват остварује у фламанском и холандском сликарству током 17. века. Све до времена модернизма уметници су у мотивима мртве природе инсистирали на дефинисању значаја добре пиктуралне организације, изналажењу идеалних пропорција као основе за успостављање естетске структуираности слике и њеног смисла. Управо ту врсту естетског осмишљавања настоји да у својим новим радовима оствари сликар Миодраг Миљковић. Одабраним мотивом он је близак славном италијанском уметнику Ђорђу Морандију, који је сликајући флаше, а како то пише Карл Рухрберг: „Бојом, формом и светлом од познатих предмета – створио читаве космичке целине“.
Корпус слика са мотивима флаша, које тренутно слика Миодраг Миљковић, сасвим су блиске концепту мртве природе морандијевског типа – како због сличности мотива, тако због основне сликарске намере и намене. Јер, садржај слике је битан податак – само на први поглед, због препознатљивости насликаног предмета. Но, умножавање мултиплицираних флаша, бројна искривљења и деформације, слободан избор боја, а поготово специфичан начин изложбене презентације у којој се различите слике „наслањају“ једна на другу чинећи комплексне мотивске целине – доказ су уметникове тежње да оствари неку врсту тоталне слике, слике која постоји сама за себе пред посматрачем, која нуди динамизирану и добро ритмовану пластичку целину, која унутар сопствене (слагањем остварене и продужене) композиције намеће идеју мотивског јединства – али и идеју јединства света! А данас је то сасвим адекватна и важна порука – у времену бројних поремећених односа међу људима, у природном окружењу, у све чешћим „сукобима“ људи и технологије… Миодраг Миљковић заправо показује важност тзв. малих ствари, „ситница које живот значе“, особености које одржавају дијалектички процес и карактер света, које подржавају његов (заправо: наш) опстанак… А пошто овај уметник све своје исказе базира на чистоти пиктуралног израза, на аутономији ликовних елемената, на настојању да се оствари слика-биће, његову изложбу можемо прихватити као скроман допринос једног сликара очувању достојанства сликарства и уметности, уважавању естетских начела у слици – и у нашем свакодневљу…
Нови Сад, 15. новембар 2019.
Порок или уметност
Флаше и флашице на платнима Миодрага Миљковића, за разлику од уобичајених мртвих природа, пре су гађење над цивилизацијским продуктима и поигравање са ништавним предметима, него опседнутост предметношћу, уочавање контраста и законитости облика.
Не улазећи у вредновање нових радова Миодрага Миљковића изнећемо још један општи утисак: привидна површност и лакомисленост ликовних дела раскринкавају животне тајне и досаде: прерушену озбиљност и важност ствари одсликавају у свој бескорисности, која не заварава ни себе ни друге.
Др Зоран Ђерић
Мија Моранди
И онда, у једној од наших мрклих, поразних новосадских ноћи којима, попут злодеја у руској романтичној опери, владају анонимуси (чуј мене: наши плурали изгледају увек бједно), у атељеу Мије Миљковића у улици Браће Рибникара, наједном, у тај пар, како ми то обично кажемо, чиста сублимисана варијација на тему Морандија.
Само су још Љубица Сокић и Здравко Мандић на тему тих наших фалусних, еротичних боца имали реминисенције богатства, сенке, светлости.
Нолде, и исто Канолд, у расвети мојих јутарњих буђења у Морицбургу, у окружењу раскошне палете Мијине, остављају онај траг који нам се, у другим и другчијим структурама, издваја целовито, атрактивно, помамно.
Миљковић има у бити, непрекидно синдром калеидоскопа, оне фамозне, културне панораме о којој је, у својим најбољим тренуцима писао Иво Андрић.
Др Драшко Ређеп
«Све је једно, мноштва нема», Зенон
Феномен калеидоскопа, како лаицима тако и упућеницима, одувек је будио привид могуће логичности и способности да се рационално позиционира целина: како по вертикалама, хоризонталама, дијагоналама и разним метријама, тако и по форми, колориту и аспектима могуће слике. Фасцинантност непредвидивог исхода, уводи нас у упорно тражење релација потоње до наредне спознаје у егомистичној мисији закономерности случајности: илузија. «Уметнички чин је непоновљив», Јозеф Бојс.
Слобода могућег нема граница, сфере или спирале, она је статична, иманентна самој себи, као игра вечности и коначности. Најзад, форма је привид, а суштина је у неспутаном доживљају тренутка.
Миодраг Миљковић – Мија
МИОДРАГ МИЉКОВИЋ – МИЈА (Нови Сад, 1956)
Aкадемски сликар, предаје ликовно васпитање у ШОСО „Милан Петровић” у Новом Саду. Дипломирао наАкадемији уметности у Новом Саду (1982). Радно искуство: ОШ „Ђура Јакшић”, Чуруг (1984–1985); РТВ Нови Сад, помоћник сценографа (1985); Завод за рехабилитацију деце и омладине „Нови Сад”, Ветерник, стручни сарадник у васпитно-образовном процесу (1985–1990); ОШ „Доситеј Обрадовић”, Нови Сад (1999); самостални уметник (1990–1992); ЕTШ „Михајло Пупин”, Нови Сад (1993–1995); ОШ „Јован Јовановић Змај”, Сремска Каменица (1994–1995); ШОСО „Милан Петровић” са домом ученика, Нови Сад (од 1995). Ликовно стваралаштво: самосталне изложбе – Галерија Дома ЈНА, Нови Сад (1975); Галерија игара са сунцем, Нови Сад (1984); Народни музеј, Савремена галерија, Kикинда (1984); Ликовни салон, Трибина младих, Нови Сад (1985); ОРА, Нови Сад (1985); Хотел „Путник”, Нови Сад (1985, 1986); ТВ изложба, емисија „Слободно”, РТНС (1985); СKЦ, Синагога, Ниш (1986); Галерија Дома културе, Врбас (1986); Галерија СУЛУВ, Нови Сад (1989); Удружење yметника Војводине, Нови Сад (1991, 2000); Галерија ДKВ, Нови Сад (2002); Галерија „Између два моста”, Нови Сад (2004); Галерија Дома за децу и омладину ометену у развоју, Ветерник (2004); Галерија „Цесла”, Нови Сад (2005); Галерија Гимназије „Исидора Секулић”, Нови Сад (2005); Галерија САНУ, Нови Сад (2006); колективне изложбе – Изложба студената завршне године Академије уметности, Галерија Дома ЈНА, Нови Сад (1981); Новосадски салон, Нови Сад (1981, 1982, 1984, 1987, 1989, 1990, 1991, 1995, 2000); ГK ССОВ ГСЦ Војводина, Нови Сад (1982); Југословенски уметници учесници на Бијеналу у Венецији и Бијеналу у Паризу, видео-пројекти, Београд (1982); Увод у генерацију, Галерија Дома културе „Студентски град”, Београд (1984); Млади 85 colegium artisticum, Нови Сад и Сарајево (1985); Народни музеј, Савремена галерија, Kикинда (1985); Учесници у раду ликовне колоније Ечка 85, Зрењанин (1986); YU палета младих, Титов Врбас (1986); Једанаести сремскомитровачки салон (1986); Галерија СУЛУВ, Нови Сад (1986, 1994); УЛУС, СУЛУВ и УЛУК, процесна изложба, Нови Сад, Београд, Приштина (1987); ГСЦ Војводина, Нови Сад (1989); Ликовни круг, Српско народно позориште, Нови Сад (1992); Аполо центар, Нови Сад (1994); Естетика отпора, Музеј историје Југославије, Београд (1999); Наутички клуб „Лиман”, Нови Сад (2000); Центар за визуелну културу „Златно око”, Нови Сад (2000, 2002); Музеј савремене ликовне уметности, Нови Сад (2001); Галерија KЦ „Јегричка”, Темерин (2002, 2003); Галерија „АРТ форм”, Нови Сад (2003); Галерија KЦ, Футог (2005); Сликари и сунцокрети, Музеј Војводине, Нови Сад (2005); Пејзаж – од идиле до апокалипсе,из збирке Савремене галерије у Зрењанину, Велика галерија Дома Војске Србије, Београд (2016); ликовне колоније – На каналу између два моста, за ШОСО „Милан Петровић” са домом ученика, Нови Сад (1996–2016); Паунов кист, за Дом за децу, Ветерник (2008–2011); Плетисанка,за Геронтолошки центар „Нови Сад”, Футог (2004–2008); Хуманитарна ликовна колонија за НУРДОР, Нови Сад (2013). Студијска путовања: Рим, Фиренца, Венеција, Беч, Келн, Минхен, Париз, Хиландар, Будимпешта.
Члан је професионалних уметничких удружењаСУЛУВ и Ликовни круг. Оснивач ипредседник Уметничког савета Галерије, КУЛ „Лавиринт”, Нови Сад (2013–2016). Добитник награде за сликарство на Тринаестом Новосадском салону (1984).
likovni program 