Pribežišta Dragane Kojić
U nedostatku strogo određenog putokaza za tumačenja umetničkih procesa, posmatrajući stvaralačke rezultate, sve teže pronalazimo teorijski kontekst oslonca. Razlozi i htenja se podudaraju, osvrti su sve površniji, a vreme utrošeno prilikom nastanka jednog umetničkog dela nemoguće je sagledati. U sferi ovakvih, za umetnost nepovoljnih okolnosti, ipak, svedoci smo prisustva univerzalnih fenomena umetničkih delovanja.
Upravo Dragana Kojić predstavlja domen onih umetnika čiji je izraz oslobođen premisa umetničkih pravaca, u simboličkom vitražu nesvakidašnjih asocijacija. Skulpturalne forme izrazito svedenih formi sublimirane snage nastale su kao odgovor na sveprisutnu nedorečenost u savremenoj umetnosti. Zbog toga nam predznanja koja nosimo o pojedinim likovnim pojavama neće puno pomoći dok posmatramo radove Dragane Kojić izvedene u keramici. Svaki pokušaj analize zavisiće samo od naše spremnosti da se zagledamo u nepregledne izvore kulture čiji smo baštinici. Baš zato smo u trojnom razgovoru pred ovu izložbu pomenuli jednu od najmarkatnijih pojava u arhitekturi – postojanje gotskih katedrala. Pogrešno pripisivana Gotima, starom narodu Germanije, gotska umetnost opstala je uprkos akademskim nastojanjima da je zameni terminom šiljata umetnost. Osnovna linija ciklusa keramičkih radova Dragane Kojić zapravo se nalazi u tačnom i skrivenom nazivu ove umetnosti, u rečnicima definisanom rečju argot, kao „poseban jezik kojim govore pojedinci zainteresovani da međusobno saopštavaju svoje misli, a da ih pritom ne razumeju oni koji ih okružuju“.
Zar umetnost nije takva, skrivena i često nedokučiva, čuvana za odabrane?
Mistični karakter lukova koji obrazuju forme Dragane Kojić smešten je u težnji za uzdizanjem, vizuelnim ili duhovnim, svejedno je. Arkadni nagoveštaji zasvođenih staništa, jednostavni ali kompletni, raznovrsni u svom ritmičnom ponavljanju, ovi keramički „modeli“ podsećaju nas na riznicu neponovljivih domašaja starih majstora oblikovanja materijala. Portali koji nastaju u blagom susretanju izbeljenih površina prate crtež strogih niša i navode na granična polja spoljašnjeg i unutarnjeg sveta. Sa druge strane, različita obrada materije odvodi posmatrača tragom glazirano-sjajnih polja iz kojih isijava svetlost ravnomernog intenziteta. Sasvim prirodno, faktura plastike Dragane Kojić često je upućena ka kamenim osobinama keramičkog lica, shodno formi gotskih vrlina u kome su nastajala večna graditeljska dela kojima se iznova divimo.
Umetničko nastojanje oličeno u kamernoj postavci u sebi krije još jednu reminiscenciju. To su zlatni akcenti na pojednim radovima koji nas tiho podsećaju na činjenicu da je nekada u katedralama sve bilo pozlaćeno. Između nas i zlata, ostalo je samo vreme koje jedino možemo obuhvatiti umetnošću.
Baš kako to čini Dragana Kojić.
Mr Danilo Vuksanović
DRAGANA KOJIĆ je rođena u Novom Sadu 1968. godine. Završila Filozofski fakultet u Novom Sadu. Izlagala je fotografije na 40 kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu i na 5 samostalnih izložbi. Od sredine 2000. se bavi keramikom, koju je izlagala na nekoliko kolektivnih izložbi u Novom Sadu i Beogradu. Ovo joj je prva samostalna izložba skulptura.
likovni program 