MONIKA MILLER, Transfer

Knjižni projekt “Žena muža mazi…”
Knjižni projekt „Die echte Lieb ist wie der Wein…“

ТРАНСФЕР

Књижни пројект 2020, у две књиге Stillman & Birn 20 x 24 cm

Фото-трансфер је техника која ми омогућава преношење слика и њиховог значења у нове облике. Кроз процес штампања и контакта превазилазим медијске, просторне и временске димензије. Трансфер такође представља и моје стално прелажење из једне културе у другу, из једног језика у други, између Војводине и Немачке.

Шта су Фото-трансфери?

Лепа ствар код преноса слике је што се на овај начин само боја преноси са извора информације на нови носач слике. У томе се поступак битно разликује од технике колажирања у којој се слика и позадина изрезују и поново лепе. Будући да се на нову површину преносе само боје, оне се могу у слојевима наносити једна на другу, а да се волумен уопште не повећа.

Фото-трансфери се не могу јасно доделити једном ликовном подручју. Иако се фотографије користе као предлошци, преноси слике нису ни фотографије ни отисци, нити слике. Они су помало од свега, а могу се наћи и изван традиционалних облика. Њихово одређење постаје јасније ако трансфери слике служе као основа за даљи уметнички рад, за колаже или слике рађене комбинованом техником. У сваком случају, овај процес нуди простор за разиграно, експериментално испитивање техника преноса слике.

Од пројеката књиге до слика – генеза дела “Трансфер”

Две књиге “Жена мужа мази” и “Die echte Lieb ist wie der Wein…” („Права љубав је као вино…”) настале су техником преношења слике путем акрилне боје. Ручно извезене такозване „куварице“ представљају централни мотив дела: текстилне ручне радове проналазила сам на пијацама у Србији и Немачкој, или би ми их моји пријатељи и рођаци циљано тражили и доносили на поклон. Фрагменте текстилног ручног рада пренела сам у дигиталном облику у две књиге: српску и немачку. У другом кораку сам сам везла на странице књиге речи: линија, конац, игла и трансфер. И овај конац за вез има своју сопствену историју трансфера: у 70-тим и 80-тим годинама прошлог века, Вилерови конци су увожени из Немачке у Србију, да би их тада моја мајка користила за израду гоблена, а ја сам сада донела назад у Немачку њене непотрошене конце и њима везла свој књижни пројекат. При везењу речи створене су типичне десна и лева страна веза. Резултат тога је стварање новог и независног слоја слике између страница са сликама на стражњој страни веза. Готове књиге сам поновно дигитализовала, а слике пренела на платна и поделила у две групе радова. Текстилна дела су неколико пута мењала своје материјалне, просторне и временске димензије. Текстилни материјали постали су медијске слике, које су опет проширене реалним текстилом како би се коначно се поново вратиле у текстилну димензију.

Др Моника Милер

Моника Милер рођена је 1970. године у Розенхајму у Немачкој. Основну школу завршила у Зрењанину, а средњу школу за дизан „Богдан Шупут“ у Новом Саду (1988). Мастер студије из уметничког образовања стекла је на Универзитету у Аугсбургу са основним предметима историје уметности и психологије (2004), а докторирала на Универзитету у Аугсбургу (2011).

Радила је као наставник уметности у Државној техничкој и стручној школи у Кемптену (2002 – 2006), наставник уметности на „Rupert-Ness-Realschule“ и на „Rupert-Ness-Gymnasium“ у Отобојрену (2005 – 2006) и предавач на катедри за ликовно образовање Универзитета у Аугсбургу (2005 – 2006).

Од 2007. године ради у Фондацији и добровољно управљање уметничком радионицом у „Generationen Haus ” у Зонтхајму (за децу, тинејџере и одрасле), од 2011. је заменик професора, а од 2013. године професор уметничког образовања на Универзитету за образовање у Лудвигсбургу и од 2018. године ради као гостујући професор на Универзитету уметности у Београду (до 2024).

Transfer

Buchprojekt 2020, in zwei Skizzenbüchern Stillman & Birn 20 x 24 cm

Bild-Transfer ermöglicht mir, Bilder und Bedeutungen in eine neue Form zu übertragen. Durch den Vorgang des Abdrucks und der Berührung kann ich mediale, räumliche und zeitliche Dimensionen überwinden. Transfer steht auch für mein stetigen Wechseln zwischen Kulturen und Sprachen, zwischen Wojwodina und Deutschland.

Was sind Bildtransfers?

Das Schöne am Bildtransfer ist, dass nur der Farbstoff von der Bildvorlage auf den neuen Bildträger transferiert wird. Darin unterscheidet sich das Verfahren grundlegend von der Technik der Collage, bei der das Bild mitsamt Untergrund ausgeschnitten und so auch wieder aufgeklebt wird. Da nur Farben übertragen werden, können beim Bildtransfer auch mehrere Bilder übereinandergeschichtet werden, ohne dass dabei Volumen sichtbar aufgebaut wird.

Bildtransfers können nicht eindeutig einem künstlerischen Bereich zugeordnet werden. Obwohl mit Fotografien als Vorlagen gearbeitet wird, sind Bildtransfers weder Fotografien noch Drucke, genauso wenig wie Gemälde. Sie sind etwas von allem, aber doch außerhalb der traditionellen Formen anzusiedeln. Eindeutiger wird es, wenn Bildtransfers als Grundlage für eine weitere Gestaltung dienen und z. B. für Collagen bzw. Mixed-Media-Bilder verwendet werden. Diese bieten Raum für eine spielerisch-experimentelle Auseinandersetzung mit den Techniken des Bildtransfers.

Von Buchprojekten zu Bildern – die Genese der Arbeit „Transfer“

Die zwei Buchprojekte „Zena muza mazi“ und „Die echte Lieb ist wie der Wein…“ entstanden durch die Technik des Bildtransfers mit Acrylfarbe. Handbestickte, antike Wandbehänge und Spruchbänder stellen das zentrale Motiv der Arbeit dar. Gefunden habe ich die textilen Handarbeiten auf verschieden Flohmerkten in Serbien und Deutschland, oder Freunde und Verwandten suchten gezielt nach ihnen und schenkten sie mir. In digitalisierter Form wurden die textilen Handarbeiten von mir als Fragmente in die zwei Bücher übertragen: das eine ist das serbische Buch, das andere das deutsche Buch. In einer zweiten Schicht bestickte ich selbst die Buchseiten mit Wörtern „Linie, Faden, Nadel und Transfer“. Der Stickgarne selbst hat eine Transfergeschichte: In den 70-er und 80-er Jahren kamen die Wiehler-Garne als Import aus Deutschland nach Serbien, um von meiner Mutter in Gobelins verarbeitet zu werden und nun als übriggebliebene Reste von mir wieder nach Deutschland gebracht zu werden, um ein Teil des Projektes zu werden. Beim Sticken der Wörter entstanden für eine Stickarbeit typischen rechten und linken Seiten. So ergab sich, dass zwischen den Bildseiten auf den Rückseiten der Stickerei neue und eigenständige Bildebene entstanden. Die fertigen Bücher wurden von mir erneut digitalisiert und die Bilder auf Leinwände übertragen und zu zwei Bildgruppen zusammengetragen. Die textilen Arbeiten wechselten mehrmals ihre materiellen, räumlichen und zeitlichen Dimensionen. Textile Materialien wurden zu den medialen Bildern, die mit realem Textil erweitert wurde, um schließlich erneut eine textile Dimension einzunehmen.

Prof. Dr. Monika Miller