IVANA JANKOVIĆ, grafike

Oni uopšte nijednu stvar neće smatrati realnom, osim ove senke...

Stvarnost – osvajanje i dekonstruisanje

Serija grafika Oni uopšte nijednu stvar neće smatrati realnom, osim ove senke... ne predstavlja stvarnost – Ivana Janković zna da se umetnošću podražavanja ne može osvojiti stvarnost niti dosegnuti istina, i zbog toga je otklon potražila u Platonovoj Alegoriji o pećini i – senkama. Senke su antiteza stvarnom znanju, one su metafora iluzornih aspekata života… „Senke su tu i one nisu tu. Senke su zastrašujuće sablasti odsutnog, alegorije prizivanog ili odbacivanog, one su i neutralnost, sivo, neizražajno, prazno i bez dubine.“1 Senke su između stvarnosti, istine, i onih koji istinu traže.

Sledeći misao Edvarda Vestona, američkog fotografa – da se fotografija, odnosno fotografska kamera, „može prisiliti da laže samo uz napor“2 – umetnica je donela odluku da, baveći se grafikom, uspostavi privilegovan odnos sa stvarnošću, da prisili grafiku, a paralela bi bila potpuna kada bi bilo rečeno i bakarnu matricu da ne laže. Odredila je polje delovanja, opcrtala sopstveni deo stvarnosti, i upustila se u proces njegovog osvajanja. Posle mnoštva pripremnih radova, eksperimenata, uspešnih pokušaja, ali i pogrešaka, mukotrpnih krivudanja, koja su, istina, polazište imala u godinama učenja, ona je pronašla način, mehanički i impersonalnan, blizak fotogramu kao specifičnom fotografskom postupku, da stvarnost zabeleži. U jednom trenutku, stvarnost je, u onoj meri i onom delu u kojima se tome stremilo, bila osvojena. Senke su počele da bivaju uhvaćene i pretvorene u kompozicije divnog sklada, izuzetno brzo i naizgled bez teškoća. Međutim, nedugo po osvajanju, i pošto su postupci stvaranja konačnih rezultata u formi umetničkih dela, grafičkih listova, postali repetitivni, ispostavilo se da je čista aktivnost, čista praksa, okončana. Usledio je, lični je utisak, ključan trenutak u dosadašnjem stvaralaštvu Ivane Janković – ona je, naime, težnju da stvarnost osvoji pretvoritila u suprotnost – delovanje sa ciljem da se stvarnost dekonstruiše, dezorganizuje i reorganizuje na drugačiji način. Naslutivši sled događaja, zapisala je: „Saznanje da senke nisu stvarnost ne smanjuje njihovu vrednost. Nebitnost ih čini dragocenijim“.

Ivana Janković umetnosti je, potom, pristupila kao kategoriji proizvođenja, a ne kategoriji proizvoda. Dozvolivši grafici da laže – otpočela je novu aktivnost, a nastajanje pretvorila u umetnički rad. Istinu je učinila nerazlučivom. „Da biste raspoznali istinu“, izrekao je Rože Kajoa, „vi raspolažete samo jednim znakom: da smicalica nije vidljiva. A to je upravo jedna od težnji umetnosti, da joj pođe za rukom da izbriše vlastite tragove, dok je iskrenost obično nespretna (ali to nije ključna odlika, jer ništa nije lakše podražavati nego nespretnost). Tako vi, ne uviđajući, zahtevate upravo ono što je predmet vaših proklinjanja: umetnost.“3 Umetnost Ivane Janković jeste ostavljanje tragova, ali i brisanje tragova, traganje za stvarnošću i dekonstruisanje stvarnosti… Nizovi aktivnosti, dokumentovani grafičkim listovima, koji upućuju na život sâm.4

Vladimir Ranković

1 Miško Šuvaković, Umetnost i politika, Službeni glasnik, Beograd, 2012.

2 Suzan Sontag, O fotografiji, Kulturni centar Beograda, 2009.

3 Rože Kajoa, Estetički rečnik, Književna zajednica Novog Sada, 1982.

4 Boris Grojs, Učiniti stvari vidljivima, MSU, Zagreb, 2006.

IVANA JANKOVIĆ (Kragujevac, 1996). završila je studijski program OAS Grafički dizajn i master studije Likovne umetnosti (modul Grafika) na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu. Student je doktorskih interdisciplinarnih studija Digitalna umetnost na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Tokom master studija radila je kao saradnik u nastavi za užu umetničku oblast Grafika i grafičke tehnike. Od 2021. godine je asistent za istu oblast.