7. ART LINKS: SRBIJA- ŠPANIJA / PRVI DEO
- 18. jul – 10. avgust 2022.
- SKC “Fabrika”, Despota Stefana 5, Novi Sad
- 17.00 – petominutne prezentacije svih 20 učesnika / uživo i preko video linka
- 20.00 – otvaranje izložbe “Kamen – papir – makaze 4”
Umetnici iz Madrida: VÍKTOR ALBA, FERNANDO DAZA, ALBA ESCAYO, GUILLERMO LATORRE PLAZA, SILVIA LERÍN, LUCÍA LOREN, RODRIGO MARTÍN, MARÍA ORTEGA ESTEPA, NIKOLA SRDIĆ, ANA ZDRAVKOVIĆ
Umetnici iz Novog Sada: DANICA BIĆANIĆ, JASNA GULAN RUŽIĆ, GORAN DESPOTOVSKI, JELENA ĐURIĆ, LAZAR MARKOVIĆ, NEBOJŠA LAZIĆ, MONIKA SIGETI, JELENA SREDANOVIĆ, DANILO VUKSANOVIĆ, DANIJEL BABIĆ
Kuratori: Maja Erdeljanin & Begona Ramos
Producenti: Kulturni centar Novog Sada, Hispano-srpsko kulturno udruženje “Ivo Andrić” (Madrid), Studentski kulturni centar Novig Sada, Ambasada Španije u Beogradu, Institut Servantes u Beogradu, Ambasada Srbije u Madridu.
KAMEN-PAPIR-MAKAZE
Izložba „Kamen papir makaze 4“ realizuje se po četvrti put u okviru sedmog izdanja projekta umetničke razmene „Art links“. Prethodne verzije ove izložbe priređene su u austrijskom gradu Holabrunu (2018), u Dortmundu (2019) i Ljubljani (2021), a naredne godine biće priređena u Madridu. Postavku i ovaj put modifikuju i od predhodnih razlikuju, zahtevi galerijskog prostora i kustoska koncepcija, te je u SKC Fabrika prvi put koncipirana kao niz dijaloga radova umetnika iz Španije i Srbije.
Deset parova umetnika iz dve zemlje, dve različite kulture i umetničke scene, koji se nikada do sada nisu sreli, niti su prethodno upoznati sa radom onog drugog, predstavljeni su kroz radove na papiru, od papira, uz upotrebu kamena ili makaza: crteži, kolaži, litografija, objekti… Ovakav pristup odabran je jer se tema izložbe s jedne strane odnosi na korišćeni materijal, a sa druge strane poredi život i umetnost sa poznatom igrom, kao i sa manje zabavnim i složenim pojavama poput: pitanja moći, (ne)pravde, donošenja odluka u kriznim situacijama, faktora sreće ili postojanja „više sile” koja ponekad prevagne nad veštinom i napornim radom, i uopšte čini ravnotežu koju često sami narušavamo.
Sama igra „Kamen-papir-makaze” igra se u dvoje, postoje tri simbola koje igrači formiraju svojim šakama, pesnica za kamen, ispružena šaka za papir i dva pružena prsta za makaze. Svaki od ta tri elementa jači je od jednog i slabiji od drugog. Faktor sreće ili uspešne psihološke procene protivnika utiče na odabir simbola koje igrači pokazuju. Zbog svoje nasumičnosti često se odabira i kao fer metod donošenja nepristrasnih odluka umesto bacanja novčića ili izvlačenja slamki.
Teme, koncepcije i pristup materijalu, umetnika predstavljenih na ovoj izložbi, takođe se mogu sagledati u parovima. Njihovi lični kreativni izrazi nadopunjuju se i suprotstavljaju jedan drugom, rešavaju određene likovne probleme ili otvaraju nova pitanja. Svaki autor je na autentičan način nesumnjivo našao „pravi odgovor“, jednima je papir bio najpogodnija podloga za obradu određene teme, dok je drugima sam kontakt sa papirom kao materijalom bio izvor novih likovnih rešenja.
Monohromne kvadratne forme. Silvia Lerin od papira stvara geometrizovane objekte. Forme monolitnog izgleda, koje izlaze iz dvodimenzionalnih okvira u prostor, presecaju manje papirne forme, naglašene kontrastnim bojama. Jasna Gulan Ružić u prostor izlazi optičkom iluzijom preklopljenih kocki i rombova, a boju grafičkih otisaka na kartonu ili papiru svodi na minimum kombinujući nijanse crne na crnoj površini.
Šifrarnik nad i ispod nivoa papira. Fernando Daza ispisuje stranice sopstvene istorije izmišljenim pismom nalik hijeroglifskom. U horizontalnim nizovima iseca iz belog papira geometrizovane oblike koji poseduju ozbiljnost i svečanost nekog istorijskog teksta. Nasuprot ovom dobro organizovanom „tajnom pismu“, Danica Bićanić ispisuje sopstveno nečitljivo sećanje na nedavne događaje, možda na kupovinu u lokalnoj radnji, kolažirajući najlonske kese ispunjene pigmentom i peskom, udarajući pečate sa datumima na neravne amorfne površine belog papira.
Bojene horizontale i vertikale. Viktor Alba u svom radu često iseca ili cepa svoje akvarele, stvarajući od njih nove koloritne kompozicije, u kojima dominiraju vertikale i horizontale. Strogost njihovih oštrih ivica u kontrastu je s fluidnim akvarelnim asocijacijama na pejzaže, oblake i vodu. Nebojša Lazić takođe, često reciklira papir, ali od njega pravi papirnu pulpu u različitim bojama i stvara meke taktilne forme koje „učvršćuje“ geometrijskim kompozicijama, vertikalama, horizontalama i dijagonalama.
Kružnice apstraktnih sadržaja. U unutrašnjosti svojih krugova Lucia Loren preciznim crtežom kaleidoskopski umnožava nepravilne oblike, asocirajući na izgled irisa i prodor svetlosti kroz sočivo ljudskog oka ili nekog uređaja. Sa druge strane, Lazar Marković širokom četkom ekspresionistički ispunjava sadržinu svojih radova na ter papiru. Oba umetnika slikaju belom bojom na crnoj površini, a zbog svojih kružnih formi radovi nalikuju prikazima mikro i makro kosmosa, na pogled kroz mikroskop, odnosno teleskop.
Linije i površine u serijama. Rodrigo Martin predstavlja se nizom uniformnih formata manjih dimenzija, na kojima blago zaobljene ili prave kontrastne crno-bele površine presecaju plave linije. Variranje likovne teme kroz seriju radova istog formata, istraživanje forme, linije i površine bile su polazište i za Gorana Despotovskog. U njegovoj seriji žutih slika, dimenzija sličnih Martinovim, takođe se sukobljavaju i prepliću geometrizovane forme, međutim kod Despotovskog iz monohromne površine u prostor izlaze reljefne linije, površine i akcenti od papira.
Apstraktna klupka boje. Nikolu Srdića i Jelenu Đurić, u dijalog dovodi apstraktna, gestualna slika, koncentrisana ka sredini formata poput lopte nagomilane energije. Srdićevi potezi akrilnom bojom i grafitom su kratki i odsečni, dok su Đurićkini rađeni uljanim pastelom umekšani i nežni, ali sa ništa manje snage, jer na pojedinim mestima cepa i guli papir. Ova prividna destrukcija materijala, kao i energičan gest oba umetnika, ipak su u službi građenja slike u harmoničnu i funkcionalnu celinu, bilo da su nazivi slika dati po toponimima kao kod španskog umetnika ili na osnovu intimnog doživljaja sveta kao što je slučaj kod umetnice iz Srbije.
U dijalogu su, osim umetnika, i dva pristupa delima, jedan u kojem dominira istraživanje forme, teksture i materijala, i drugi koji u prvom planu nosi narativ.
Urbana obeležja sirovih boja. Grafiti i obeležja gradskog života, kao i živ kolorit neonskih reklama, zajednička su za dva autora. Giullermo Latorre Plaza je okrenut fotografiji i buntom obeleženim detaljima urbanih prostora, živopisnim porukama ispisanim po hladnim betonskim zidovima u industrijskim zonama, dok Danijel Babić svoje viđenje i kritiku društva u kojem živi izražava kroz karikaturalni crtež, narativno i iskreno opisujući neprijatne pojave i međuljudske odnose, čiji je akter ili svedok.
Snovi pastelnih boja i beline stvarnosti. Alba Eskajo koristi tehniku foto transfera, te crne realistične otiske idiličnih pejzaža obavija apsrtaktnim, živo obojenim formama, u slavu lepote življenja i lepih trenutaka. Nedovršenim belinama papira donekle ublažava intenzivan kontrast boja i printa, te ostavlja utisak da su prikazane samo umetničine želje ili daleka sećanja. Na prvi pogled o istom govore i radovi Monike Sigeti, nastali u sličnom živopisnom koloritu, sa polazištem u fotografijama raskoši i blagostanja, međutim njene realistične figurativne, donekle bizarne scene iz života žene nalik onom iz časopisa, samo su na prvi pogled harmonične. Ona doslovno prekraja format papira, isecajući ga makazama, čineći nedostajuće delove važnim delom kompozicije.
Linija, detalj i priroda. Dve umetnice povezuje minuciozan rad, kao i motivi prirode i pejzaža. Ana Zdravković crnim tušem iscrtava korenolike isprepletene forme, koje izlaze iz jednog formata papira i ulaze u drugi deo diptiha, a Jelena Sredanović na tankom japanskom papiru otiskuje drvoreze u plavim tonovima okeana. Gotovo fotorealističkim prikazima morske pene suprotstavlja se trnje Zdravkovićinih počupanih korenova, ali oba motiva, kao i autorsta posvećenost detalju, jednako uvlače posmatrača u dijalog sa prizorom.
Istorija, sećanje i poreklo. Maria Ortega Estepa slika nepravilne koncentrične kružnice, godove posečenog drveća i u njima strelicama označava određene tačke, kao trenutke u vremenu, događaje iz ličnog života. Linije i mapiranje sopstvene prošlosti daju i vizuelnu čvrstinu gotovo meditativnom kružnom ispisivanju tananih godova. Danilo Vuksanović istoriji prilazi kroz opšte, sa muzeološkog stanovišta, fasciniran arhiviranim grafičkim matricama. On, takođe slika koncentrične krugove, kao pečate, koje enegričnom linijom u beskraj umnožava i time ih prisvaja kao deo svoje lične istorije.
Mešanje tehnika, prelazak iz crteža u grafiku, iz grafike u digitalni print, iz slike u objekat, iz objekta u kolaž, a iz njega ponovo u crtež odlikuju skoro sve radove na ovoj izložbi, poput popularne igre čiji naslov nosi i u kojoj ni jedan subjekat, ni jedna tema, ni tehnika nije superiornija nad ostalima, već samo u određenom trenutku posluži kao sredstvo za lakše saopštavanje ideje, kao oruđe kreativnosti, kao poziv na dijalog. Prikazani dijalozi nastali su na osnovu kustoskog osluškivanja autora iz dve zemlje, sa teškim zadatkom da se odabir svede na dva puta po deset imena, ali sa nadom da će u bliskoj budućnosti oni postati povod pravim dijalozima među umetnicima, njihovom upoznavanju, povezivanju i razmeni iskustava.
Izložba „Kamen-papir-makaze” realizovana je, kao deo umetničke razmene, u koprodukciji Kulturnog centra Novog Sada, Studentskog kulturnog centra u Novom Sadu, Instituta Servantes u Beogradu, Kulturnog društva Ivo Andrić iz Madrida i Španske ambasade u Beogradu.
Maja Erdeljanin
likovni program 