Povodom Antićevih dana, manifestacije koju po šesnaesti put organizuje Kulturni centar Novog Sada, priređuje se treća po redu izložba na kojoj se povezuju slikarski senzibiliteti velikog pesnika i vizuelnih umetnika (Filip Markovinović (2019), Jelena Đurić (2020)). Za mnoge je poezija neprikosnoveno obavitalište Antićevog stvaralaštva te bivaju iznenađeni uvažavanjem njegovih slikarskih ostvarenja. Ali, pesnik se dokazao kao slikar: od ranih figurativno-realističkih pejzažnih prizora, preko ekspresionističkog bavljenja asocijativnim formalnim sklopom, pa sve do apstrakcije kojom je izkazivao elementarni ekspresionistički promišljaj sveta i dosezao polokovski definisano akciono slikarstvo… U svim tim ostvarenjima postoji isti onaj titraj osećajnosti koji, i u pesništvu i u slikarstvu doseže neki uzvišeni red; jer, Antić je umetnik koji je sposoban da, koliko spontano toliko i svesno, haos preobrazi u uređenu strukturu dostojnu ukupnog dijalektičkog smisla.
Takvo likovno-poetsko delo zaista predstavlja izazov mlađim umetnicima koji dolaze u situaciju da uporede sopstveno delo sa stvaralaštvo izuzetnog umetničkog genija. Ovoga puta u takvu avanturu se upustila Marija Paunović (1992) koja je doktorirala slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 2023. godine. Iako je još uvek u preludijskoj fazi svog stvaralaštva mlada slikarka je već formirala osnovne obrise svog načina shvatanja i interpretiranja svet u kome živi i stvara.
***
U svojim slikama, crtežima i monotipijama Miroslav Antić je večito oslonjen na primarnu ulogu likovnih elemenata – linije, crteža, boje, kolorita, materije, gesta, ritma… U njegovoj slici svaki od ovih elemenata poseduje vlastitu autentiku, ali u zbirnom utisku sav taj konglomerat deluje kao čvrsta celina.
Na ovoj izložbi je prezentovana serija Antićevih crteža posvećenih temi čoveka i porodice. Krajem šezdesetih godina to je veoma aktuelna tema – jer se radi o godinama u kojem svet posle Drugog svetskog rata itekako napreduje, ali i o vremenu u kojem taj progres pokazuje brojne anomalije. Čovek s kraja šezdesetih godina proteklog veka je ponovo ugrožen, on je zaplašen “hladnim ratom” i nezadovoljan društvenim konceptima (te otuda masovne studentske demonstracije 1968). Javlja se Sartr sa svojom egzistencijalističkom filozofijom, a Markuze govori o čovekovoj usamljenosti kao bitnom fenomenu tog doba… Otuda Antićevo bavljenje porodicom, tačnije idejom porodice. Ni jednog trenutka umetnik ne nastoji da bude interpretator, on ne želi da reprodukuje stvarnost nego nastoji da bude umetnik-zaštitnik čoveka i saučesnik u njegovom usudu – figure su u tim crtežima svedene, stilizovane, senzibilizirane i međusobno povezane. Pri tome, Antić ne odaje utisak razneženog crtača-pesnika i ne insistira na međusobnoj povezanosti nacrtanih figura, na njihovoj bliskosti. One se zbog toga međusobno dodiruju, oslanjaju se jedna na drugu, čak im se u Mikinoj crtačkoj predstavi krvotoci i nervature prepliću i spajaju ukazujući na prirodnost tog porodičnog zajedništva. Sve je to definisano senzibiliziranom linijom. Antić sve te linije povlači preko vlažne hartije te se one razlivaju, proširuju, ublažuju – što omogućava posmatraču da se uveri u sposobnost umetnika da o jednoj tako važnoj temi progovori – svojim autentičnim i sasvim personalizovanim poetskim i ljudskim načinom.
Tom stišanom ekspresionizmu Antićevih crteža iz 1967. godine, mlada Marija Paunović konfrontira monumentalne crtačke predstave ispunjene silovitim i eruptivnim gestualizmom. Njeni crteži su, kao i Antićevi, tematski objedinjeni i posvećeni su predstavi prirode. Mlada umetnica se, istina ne bavi čovekom i njegovom prirodom, već je posvećena pejzažnoj vizuri koja simboliše svekoliku prirodu. Istini za volju, ona je usredsređena ka fragmentu šipraga u kojem se brojni izdanci, grane i grančice prepliću formirajući utisak pulsirajuće strukture. Sve to Marija Paunović definiše snažnim ekspresionističkim gestom kojim u svoj crtež “uvodi” spontanost, impulsivnost i ekspresivitet – manifestujući sopstvenu pripadnost prirodi i suštinskom dijalektičkom principu. Uostalom, nije li, još svojevremeno veliki Džekson Polok ukazivao da “moj gest jeste prirodni fenomen jer – ja sam priroda”.
Mlada umetnica nam ovim ciklusom predstavlja svoju sposobnost reagovanja na impulse našeg doba: tema ekologije je jedna od najznačajnijih za opstanak našeg sveta, našeg okruženja koje smo ugrozili vlastitim delovanjem. Marija Paunović se, bez mnogo filozofije i mudrovanja, autentičnim likovni načinom posvećuje prirodi i vlastitoj povezanosti sa njom. Kako je sama zapisala: “Apstrahovani crteži, urađeni u tehnici laviranog tuša, objedinjuju viđeno i imaginarno i tako čine sintezu različitih zamisli, koje su uobličene ekspresivnim gestom.” A taj njen gest je iztrazito snažan, sudbinski “težak” i konjovićevski uzbudljiv i delotvoran. A to ove crteže određuje kao osvešten, individualistički i zaseban iskaz, kao autentičnu pojavu koja je uspela da izbegne zamku tehnološko-medijske zavisnosti koja se nametnula današnjoj umetnosti.
Sava Stepanov
Miroslav Antić (Mokrin, 1932 – Novi Sad, 1986), bavio se poezijom, slikarstvom, novinarstvom i filmom. Objavio je niz knjiga za decu i odrasle i ostavio dubok trag u srpskoj i jugoslovenskoj kulturi. Bio je član ULUS-a od 1972. godine. Dobio je Zlatnu arenu za film „Doručak sa đavolom“, Sedmojulsku nagradu i nagradu za životno delo Društva novinara Vojvodine. Izlagao slike i crteže od 1969. godine samostalno, kao i u dijalogu sa drugim umetnicima (Igor Antić, Filip Markovinović, Jelena Đurić…)
Marija Paunović (Čačak, 1992), završila je osnovne i master studije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu (2017) u klasi red. prof. Gordana Nikolića, odsek slikarstvo. Doktorirala na istom fakultetu (2023) pod mentorstvom red. prof. Radomira Kneževića. Priredila četiri samostalne i učestvovala na velikom broju grupnih izložbi.
Zahvaljujemo se porodici Miroslava Antića, koja nam je ustupila crteže za izlaganje.
likovni program 