U okviru ovogodišnje manifestacije Antićevi dani u Malom likovnom salonu KCNS, održava se po četvrti put izložba „U dijalogu s Mikom“. Prethodnih godina u likovnom dijalogu sa poznatim pesnikom našli su se umetnici Filip Markovinović (video), Jelena Đurić (slike) i Marija Paunović (crteži). Ove godine izložbu čine likovna dela umetnika Bojana Kiridžića i Miroslava Antića. Kako je pesnik svoj život i umetnost najradije ostvarivao kroz dijalog, tako je i logično da njegova dela danas budu predstavlјena u interakciji sa delima savremenih umetnika. To je ujedno i prilika da sagledamo značaj i aktuelnost Antićevog likovnog stvaralaštva. Postavka predstavlјa oba autora sa kompozicijama apstrahovanih pejzaža.
Sava Stepanov
Pejzaži Miroslava Mike Antića i Bojana Kiridžića
Negde početkom sedamdesetih godina prošlog veka, još kao gimnazijalac, na Dnevnikovom konkursu za mlade saradnike primljen sam u redakciju „srednjoškolske strane” koja se pojavljivala jednom nedeljno. Svoje obaveze sam shvatio ozbiljno te sam zbog toga, veoma brzo prebačen u „Novosadsku hroniku” i tu ostao još nekih dve i po godine. To svoje prvo radno iskustvo smatram jednom od lepših životnih uspomena, jer sam se tada upoznao i sarađivao sa velikim Miroslavom Antićem. Zahvaljujući njemu, život u toj redakciji bio je izuzetno zanimljiv. Ne jednom imali smo prilike da čujemo nove pesme koje je Mika sam čitao; oduševljavali se njegovim dogodovštinama sa putovanja, prepričavanjima najrazličitijih pripovetki iz uzbudljivog života pesnika… Tu u Dnevniku, u nekoliko navrata, prisustvovao sam stvaranju njegovih slika koje su nastajale u Dnevnikovoj štampariji. Grafičke boje Mika je, u polokovskom stilu, prolivao, rasipao, kapljao boju po kartonima koji su bili položeni na podu. Veoma često on je podizao i okretao kartonsku podlogu i tako „organizovao” i kontrolisao razlivanje boje. Potom je na još svežu i neosušenu boju stavljao drugu hartiju tako što ju je zalepio preko slikane površine i onda je polako „odlepljivao”. Tim načinom stvarao je svoje monotipije, koje je ostavljao po strani da bi nastavio da radi na obradi debelog bojenog sloja koji je ostao na kartonu – upotrebljavajući kist, nekakve alate za struganje i grebanje boje, a veoma često je po tako završenoj slici rukopisno ispisivao tekstualne zapise i poruke. Sve to je radio u punom zanosu, skoro u transu, ali je njegov postupak imao sasvim jasan redosled radnji te je veoma brzo postajalo jasno da se radi o precizno organizovanom činu slikanja sprovedenom izrazito spontanim načinom.
Tih slika se još uvek dobro sećam jer su posedovale svojevrsnu atmosferu. Bili su to nekakvi fantazmagorični asocijativni pejzaži, koji, meni kao oduševljenom čitaču poezije velikog pesnika kojeg sam poznavao, i danas predstavljaju izvanredno ovaploćenje duha i atmosfere njegove „Vojvodine”…
Tradicionalno, u okviru manifestacije Antićevi dani, u Malom likovnom salonu Kulturnog centra Novog Sada, postavljaju se izložbe slika Miroslava Antića i nekog od aktuelnih umetnika. U tim dijaloškim postavkama se pokazuju dva fenomena – da likovni radovi velikog poete „funkcionišu” i u ovom trenutku sveta i umetnosti, te da je njegovo delo i danas sposobno da inspiriše današnje autore da ostvare koncepcijski slične ovovremenske rezultate u svojim stvaralačkim opusima.
Ove godine u dijalog sa slikama Miroslava Antića upustio se novosadski slikar Bojan Kiridžić. U tekstu o njemu napisanom pre više od decenije, pozvao sam se na jednu Kiridžićevu izjavu. U jednom intervjuu slikar je irekao: „Ima puno autobiografskog u mojim slikama, ali autobiografskog kao prisećanja i maštanja; sve je prozirno kao i moj pogled kroz starinsku koprenu“. U osnovi to je i u aktuelnom treniutku (p)ostala okosnica njegovog slikarskog doživljaja. Svet i vreme u kome živimo nudi nam nemerljive tegobe, opasnosti i sugestivno osećanje egzistencijalne ugroženosti – politika besnog kapitalizma, ratovi, bolesti, nove tehnologije i njihova zloupotreba, vremenske promene i nerešivi ekološki problemi – jesu naša stvarnost. Bezočna upotreba čoveka obesmišljava sve materijalne, moralne i kulturne vrednosti. A sve to čoveka našeg doba, nas same, čini krhkim, lomljivim, konsterniranim, depresivnim… Slikar Bojan Kiridžić se svemu tome suprostavlja nečim što bismo mogli nazvati „lepim slikarstvom”; slikarstvom koje svojim estetskim sistemom donosi nekakvu „sreću pogleda”; slikarstvom koje u nama budi sasvim tananu osećajnost od koje nas je savremeni život itekako udaljio. Kiridžić nas vraća svojim pejzažnim i enterijernim ambijentima tihe i prijatne smirenosti. Čak sam uveren da njegovim pejzažima više odgovara slovenački termin – tihožitije, jer je slika izvor nekakvog arkadijskog utočišta koje je potrebno ljudima ovog vremena.
Ono što je važno naglasiti, svakako je činjenica da je Bojan Kiridžić formirao jedan uravnotežen i kompaktan način likovnog govorenja. Radi se o asocijativno-apstrakcijskim kompozicijama u kojima je jedina dotičnost – boja. Njome se sve nagoveštava i sve potire, njome se ništa ne opisuje nego iz nje isijava njena autentična i suštinska likovna vrednost. Kiridžićeva slika zasnovana je na boji, diskretno prisutnoj liniji i potezu, na vrednostima materije, na dobro organiozovanom kompozicijskom ritmu. Rezultat je slika koja poseduje svoju intimu, koja nam nudi iskrenu autorsku ispoved, koja zadovoljava našu intimu, naše estetske potrebe i doživaje.
Ovakvo slikarstvo nam se, na čas, može učiniti anahronim, nekako neusklađenim sa dinamikom savremenog sveta. Danas se od umetnosti očekuju rigidniji, filozofiraniji i konceptualniji stavovi. Takva njena obrazloženja se smatraju adekvatnim i relevantnim odgovorima. Takva umetnost se prihvata kao „učesnik u aktuelnim zbivanjima”, a ne kao konfrontacijsko suprotstavljanje opštoj dehumanizaciji savremenog čoveka. U tom smislu je „drugačijim očima” moguće sagledavati slikarstvo Bojana Kiridžića, jer su njegovi stvaralački razlozi uvek usredsređeni ka čoveku i njegovim humanističkim težnjama i shvatanjima. Baš kao što su večne poruke umetničkih ostvarenja Miroslava Mike Antića.
Bojan Kiridžić (1971, Novi Sad)
Akademiju umetnosti završio je u Novom Sadu u klasi profesora Dušana Todorovića na odseku za slikarstvo. Član je SULUV-a, ULUS-a i LIKOVNOG KRUGA – udruženja umetnika Petrovaradinske tvrđave. Bavi se ugavnom klasičnim slikarskim i grafičkim tehnikama… Do sada je kolektivno izlagao oko dvesto puta i dvadesetak puta samostalno…
Miroslav Antić (1932, Mokrin – 1986, Novi Sad)
Bavio se poezijom, slikarstvom, novinarstvom i filmom. Objavio je niz knjiga za decu i odrasle i ostavio dubok trag u srpskoj i jugoslovenskoj kulturi. Bio je član ULUS-a od 1972. godine. Dobio je Zlatnu arenu za film „Doručak sa đavolom“, Sedmojulsku nagradu i nagradu za životno delo Društva novinara Vojvodine.
likovni program 