Umetnost je moćna kosmička snaga koja se, kroz igru značenja, osećanja, iskustva,percepcije, stapa sa realnošću, gradeći carstvo snova, realnije od vidljivog sveta.
Nikola Kajtez, Opravdanje stvaralaštva
Gradovi, obale, ostrva… Ptice, životinje, stabla… Ostavljeni, zaboravljeni predmeti… Tu pored nas, oko nas, gledamo a ne vidimo. Usamljenost. Otuđenost.
Opomena! Opomena za ono što ostavljamo za sobom, pored sebe, ono što nemilice uništavamo ne razmišljajući o posledicama, o onome što tek dolazi. Da li je moguće da ne vidimo?
I upravo nas Gordana Kazimirović Jankov svojim novim ciklusom radova nastalim u protekle dve godine opominje da „igra“ sa prirodom ostavlja posledice, posledice koje i mi osećamo – užarena leta, zemljotresi, poplave, superćelijske oluje…
Stvaralaštvo i/ili kreativnost u najširem smislu podrazumeva čovekovu sposobnost da se kroz mentalnu aktivnost ili proces izrazi i stvori neku novu, originalnu ideju unoseći promene pre svega u samog sebe, ali i svet koji ga okružuje. Umetnost, kao jedna od manifestacija stvaralaštva, prevazilazi suprotnosti, proširuje mogućnosti, pronalazi rešenja, upozorava, ali i nudi poglede na neku drugu, bolju stvarnost.
Potpuno svesna svoje odgovornosti, Gordana Kazimirović Jankov nam, baveći se ekologijom, kroz svoje radove donosi prikaz haosa koji nas okružuje a kojeg nismo svesni, opominje i nudi moguće odgovore.
Citirajući Daniel Golemana (Ekološka inteligencija), Gordana navodi da „čovek mora doći do sebe samog, do drugog čoveka i živog bića da bi živeo u ljubavi i skladu sa prirodom… Moramo prestati da govorimo kako Zemlju treba izlečiti. Ne treba Zemlja da se leči, već mi.“
Svaki Gordanin pokret, zabeleženi detalj, ili pojedinačna boja, imaju svoj razlog prisustva, definišu se kao simbol, kao nemi tumač prolaznosti vremena, naše otuđenosti od prirode i nas samih, u pokušaju da nas opomene, da nas „izleči“.
Gordana Kazimirović Jankov svoje radove grupiše u tri celine koje povezuje vizuelno prepoznatljiv iskaz, karakteristično svedenih formi, bez ijedne suvišne crte a jasno čitljive poetske suštine dramskog sadržaja. Suvereno vladajući tradicionalnim likovnim tehnikama, Gordana na radovima koristi crtež, akvarel, kolaž, ponekad koristeći papier mâche kao podlogu.
Kako sama autorka navodi, svaki rad je na neki način izveštaj. Izveštaj koji kroz svoju simboliku govori о preletu ptica koji sugeriše slobodu kretanja i težnju ka slobodi, pusta ostrva koja nam pričaju o napuštenosti i strahu za egzistenciju, a često korišćen braon pigment kao težnju ka sjedinjavanju sa prirodom.
Već pomenuti haos na pojedinim radovima autorka namerno potencira hladnim koloritom ističući osećaj melanholije, ravnodušnosti i otuđenosti, a dodajući ponegde akcente crvene ili narandžaste boje Gordana u posmatraču budi svest o dramatičnosti sveta koji ga okružuje ujedno opominjući na posledice čovekovog nemara prema prirodi. Za razliku od dve celine koje karakteriše haos i hladan kolorit, treća celina deluje umirujuće budeći nadu da rešenje postoji, samo ga moramo naći.
Usredsređenošću posvećenika, Gordana Kazimirović Jankov prati nečujni apel unutar sebe, a svaki njen pokret dobro zna gde da se zaustavi, a gde da nastavi.
mr Jovanka Ulić
Gordana Kazimirović Jankov (Bačka Topola, 1963), diplomirala je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, slikarski odsek (1988). Član je SULUV (od 1991) i ULSŠ (od 2009). Bavi se umetničkom praksom i pedagoškim radom. Radila je u Osnovnoj školi „Dositej Obradović“ u Novom Sadu na mestu profesora likovne kulture (1992-2023). Osnivač je likovne radionice za talentovanu decu, omladinu i seniore „Art Oaza“. Živi i stvara u Novom Sadu. Dobitnica je nagrade za najbolji crtež na Izložbi radova studenata završne godine Akademije umetnosti (1987. Novi Sad, Velika galerija KCNS) i nagrade za najzapaženiji rad na Godišnjoj izložbi 2014 (2015. Šabac, Galerija narodnog muzeja).
likovni program 