istorija mls


Šezdesetih godina dvadesetog veka u Novom Sadu, u atmosferi u kojoj Tribina mladih uveliko organizuje svoje konceptualne programe, a eksperiment i bunt u umetnosti prate u korak svetska zbivanja, van etabliranih muzejskih prostora namenjenih velikim retrospektivnim izložbama, u gradu polako počinju da se otvaraju novi izložbeni prostori, male galerije, likovni saloni za izložbe kamernog, salonskog tipa, koji između ostalog imaju i komercijalnu namenu.

Mali likovni salon započeo je sa radom 1965. godine, kao Odeljenje za priredbe tadašnjeg Kulturnog centra smeštenog u barake Fruškogorske broj 2. U njemu su se prodavale karte za koncerte, reprodukcije poznatih slikara, ali i originali pojedinih novosadskih autora. U želji da stvore i animiraju publiku, a pre svega poboljšaju prodaju slika, da unesu „sliku u svaku kuću“, zaposleni u MLS započinju sa izlagačkom delatnošću 1968. godine. U galeriji ubrzo počinju da izlažu najpoznatija imena jugoslovenske likovne umetnosti: Milan Konjović, Marko Čelebonović, Ivan Tabaković, Mića Popović, Janez Bernik (Ljubljana), Mersad Berber (Sarajevo), Edo Murtić (Zagreb), Vojo Stanić (Herceg Novi), Hilmija Ćatović (Priština) i brojni drugi.

Milivoj Nikolajević otvara izlozbu Nikole Graovca, 1972.

MLS: Kalendar

• 13. februar 1959: Centar za kulturno-prosvetni film (nastao od prve službe za prosvetni film 1952) i Koncertna poslovnica Vojvodine (nastala 1946) stvorili su novu „ustanovu za ostvarivanje raznovrsnih kulturnih, političkih i vaspitnih zadataka na području i u okrilju ondašnjeg novosadskog sreza“ * – Kulturni centar, Novi Sad. U arhivi RU „Radivoj Ćirpanov“ iz sedamdesetih godina dvadesetog veka pominje se i kao Kulturno propagandni centar Novi Sad i kao Kulturno informativni centar Novi Sad. U prvih osam godina glavne prostorije računovodstva, filmske i izdavačke redakcije nalazile su se u barakama u Fruškogorskoj 2. Širom Vojvodine i Jugoslavije ovaj Kulturni centar postaje poznat po „plasiranju nastavnog i 16-mm kratkometražnog, dokumentarnog, crtanog i igranog filma, po širenju filmske kulture; po organizovanju koncerata i raznovrsnih priredaba; po prodaji reprodukcija slika svetskih majstora i slika domaćih stvaralaca, po organizovanju likovnih izložbi i unapređivanju likovne kulture.“ *

Kupon, objavljen u Dnevniku, oktobra 1973.
Kupon, objavljen u Dnevniku, oktobra 1973.

• 1965. godina: U okviru Kulturnog centra Novi Sad, Mali likovni salon započinje sa radom kao prodajna galerija i kao sedište Odeljenja za priredbe (muzički program, prodaja karata…).

• 1. novembar 1971: Kulturni centar, Novi Sad priključuje se Radničkom univerzitetu “Radivoj Ćirpanov” (osnovan 20. novembra 1952. kao naslednik Narodnog univerziteta iz 1919) i postaju Centar za kulturu Radnički univerzitet “Radivoj Ćirpanov”.

• 1. januar 1978: Omladinska kulturna ustanova “Tribina mladih” (osnovana 1. septembra 1955) pripojena je Kulturnom centru omladine “Sonja Marinković” i postaju Kulturni centar mladih “Sonja Marinković”.

• April 1980: Robert Žemberi pravi logo MLS, koji je u upotrebi i danas.

Katalog izložbe Milana Konjovića, 1982.

• 26. februar 1985: Kulturni centar mladih “Sonja Marinković” menja delatnost i postaje Kulturno umetničko društvo „Sonja Marinković“ i SS.

• 1. mart 1985: Likovna redakcija Centra za kulturu Radničkog univerziteta “Radivoj Ćirpanov”, u čijem sastavu su bili Velika galerija RU i Mali likovni salon, ulazi u zajednički sastav sa umetničkim programima prethodno transformisanog Kulturnog centra mladih “Sonja Marinković” i tako nastaje Radna organizacija Kulturni centar Novi Sad.

• Radnički univerzitet “Radivoj Ćirpanov” nastavlja sa edukacijskim programima, pod istim imenom, a od 1997. godine pod nazivom Novosadski otvoreni univerzitet sve do 2017. godine kada je ugašen.

• Naziv današnjeg KCNS prvi put se pojavljuje na katalozima MLS od aprila 1985. godine.

• Od 1968. do 2018. godine u MLS priređeno je preko 700 izložbi.

• U poslednjih pedeset godina program galerije uređivale su sledeće urednice:
Danica Miletin (1964-1982); Ljiljana Bjelica (1982-2002); Ivana Bjelica (2003-2007); Ksenija Čobanović (2008-2011); Tatjana Novaković Ostojić (2011-2013); Maja Erdeljanin (2014-…)

MLS se nalazio u sastavu sledećih ustanova kulture:

  • Kulturno propagandni centar Novi Sad (1965-1971)
  • Centar za kulturu Radnički univerzitet “Radivoj Ćirpanov” (1971-1985)
  • Kulturni centar Novog Sada (1985-…)

Мали ликовни салон – 50. година

Сава Степанов

Otvaranje izložbe Miodraga Miše Nedeljkovića, 1981.

Историја Малог ликовног салона у Новом Саду је започета пре пола века, тачније 1968. године. У нашој тадашњој уметности то је време узбудљивих промена: током педесетих и шездесетих година прошлог века у континуираном процесу започетом изложбама Коњовића и Лубарде 1951. године, активностима групе Самостални, деловањем уметничких колонија у Војводини (после 1952), активностима бројних београдских уметничких група међу којима је најзначајнија била Децембарска група (1955-1960), новим фигурацијским концептом Медиале (основана 1957), стратегијом београдских и војвођанских енформелиста и постенформелиста (с краја педесетих и почетком шездесетих) – превладан је и одбачен догматизам политички инсталираног социјалистичког реализма. Свих тих година је југословенска уметност тежила модернистичком поимању уметничког дела и његовог смисла. У теоријском дискурсу најчешће се истиче термин књижевника Свете Лукића „социјалистички естетизам“, мада се адекватнијим чини назив „социјалистички модернизам“. Јер, на етатистичком нивоу тај модернизован концепт је подржан. Држава је врло брзо схватила значај промене, поготово је импоновала афирмација југословенске уметности у иностраним круговима јер је тај модернистички концепт, нарочито након раскида са СССР-ом, доприносила угледу СФРЈ која се тих година одвајала и разликовала од осталих земаља иза источноблоковске „гвоздене завесе“. [1]   Није нимало случајно да је, управо током шездесетих година у Југославији уследила системска институционализација савремене уметности. Тада се, на пример, оснивају Музеј савремене уметности у Београду и Галерија савремене ликовне уметности у Новом Саду, отворене су Спомен збирка Павла Бељанског у Новом Саду и Галерија „Милан Коњовић“ у Сомбору; почела је са радом Радионица за израду таписерија Атеље 61 на Петроварадинској тврђави, а покренуте су бројне манифестације које ће се одржавати из године у годину, попут београдског Октобарског салона, Тријенала југословенске уметности, Ликовне јесени у Сомбору, Ликовног сусрета у Суботици, Меморијала Милене Павловић Барили у Пожаревцу, Меморијала Надежде Петровић у Чачку, смотре Мермер и звуци у Аранђеловцу и друге. На тим изложбама ће интензивно пулсирати тензија савремене уметности која тих година поседује изразити виталитет и постаје битан чинилац грађанске атмосфере, културе и укупног друштва.

У том и таквом окружењу је покренут Мали ликовни салон при тадашњем новосадском Културном центру. Основна идеја је била да та галерија буде продајна, да се омогући промет и куповина уметничких дела. Но, излагачка концепција је убрзо постала знатно амбициознија па се инсистирало на презентацији дела савремених уметника из Војводине али и из свих југословенских република. Тако су у Малом ликовном салону излагали бројни угледници југословенске уметности попут већ поменутог Милана Коњовића, Марка Челебоновића, Ивана Табаковића, Миће Поповића, Јанеза Берника (Љубљана), Мерсада Бербера (Сарајево), Еда Муртића (Загреб), Воја Станића (Херцег Нови), Хилмије Ћатовића (Приштина) и бројних других веома угледних уметника са велике југословенске уметничке сцене. Ипак, окосницу изложбеног репертоара чиниле су поставке војвођанских аутора, углавном припадника оне генерације која је током тих шездесетих и седамдесетих година протеклог века досегла пуну стваралачку зрелост (Јожеф Ач, Миливој Николајевић, Пал Петрик, Милан Кечић, Милан Керац, Бошко и Зоран Петровић, Анкица Опрешник, Јожеф Бенеш, Богомил Карлаварис и други).  

Mali likovni salon, 2004.

Покретање Малог ликовног салона је у Новом Саду изванредно допринело промени перцепције савремене уметности. Уз тада већ активни Ликовни салон Трибине младих (био је прво у згради у којој је данас Ujvideki Szinhaz, а потом је пресељен на садашњу локацију у Католичкој порти), Клуб Форума (у згради штампарије Форум у улици Војводе Мишића) те уз нешто касније основану суседну Галерију СУЛУВ-а, Мали ликовни салон је заокруживао низ камерних галеријских простора у којима су се изложбе динамично смењивале. Ти су простори одиста освежили уметничку атмосферу Новог Сада јер су њима презентована актуелна дела, засебни циклуси или иновације у појединачним уметничким опусима; јер су презентовали збивање у новосадској али и југословенској савременој уметности у широком дијапазону од концептуалне уметности (Трибини младих) па до најновијих сликарских, вајарских и графичких тенденција… Наравно, Мали ликовни салон је својом излагачком и продајном делатношћу итекако допринео да се савремена уметност јасније и уверљивије инфилтрира у новосадску свакодневницу, у свест и животне амбијенте Новосађана. Та иновативна атмосфера у токовима новосадских уметничких збивања је, својевремено, инспирисала књижевника Ота Толнаиа да у једном тексту – због малих галерија сконцентрисаних на некадашњем Корзоу и у ужем центру града, говори о духу „новосадског Монмартра“…  У суштини то духовито запажање указује на суштинску чињеницу да су Мали ликовни салон и други камерни изложбени салони итекако допринели да се, уз подразумевајући допринос овдашњих великих и угледних музејских институција (Галерија Матице српске, Спомен збирка Павла Бељанског, нешто касније и Спомен збирка Рајка Мамузића, завичајна збирка Музеја града Новог Сада и активности Галерије савремене ликовне уметности која није имала галеријски простор те је своје изложбе постављала у Галерији Матице српске) – Нови Сад установи као уметнички живо место, као један од најзначајнијих центара уметности тадашње Југославије.  

Banimir Karanović, postavka izložbe u MLS, 1981.

У осамдесетим и деведесетим годинама је, у складу са дешавањима у друштву, излагачки концепт Малог ликовног салона донекле промењен јер је прво смањивано, а потом и потпуно изостало гостовање уметника из бивших југословенских република. Примат међу излагачима су преузели аутори из Србије и Војводине. Видљива је и својеврсна „смена генерација“, јер се појављују нова имена у овдашњим уметничким токовима те су, на размеђи седамдесетих и осамдесетих, наглашеније присутни актери „нове фигурације“ и других тада актуелних концепата (Милан Блануша, Александар Цветковић, Бранимир Карановић, Даница Баста, Халил Тиквеша, Живко Ђак, Милан Станојев, Слободан Кнежевић, Радован Јандрић) а потом и актери уметности осамдесетих и трансавангардистичке нове слике (Миленко Првачки, Душан Тодоровић, Јожеф Клаћик, Добривој Рајић, Пал Дечов, Драган Јанков и други). Током последње и изразито кризне деценије несретног XX столећа Мали ликовни салон је консенквентно одржавао тензију целогодишњих програма. То је веома значајна чињеница јер се у предкризним осамдесетим и потоњим, одиста несретним деведесетим годинама XX века, формира изузетно динамична војвођанска уметничка сцена. Заправо, управо у том раздобљу постају видљивијим и делотворнијим резултати вишегодишњег деловања новосадске Академије уметности, јавља се до тада невиђени галеријски активизам и одиста добро организоване мреже војвођанских галерија које заједнички организују и размењују изложбе војвођанских уметника. Појављују се уметници који ауторитативно учествују у актуелним збивањима те су војвођански уметници тих година веома запажени актери великих југословенских изложби посвећених новим тенденцијама у српској и југословенској уметности. У таквом окружју Мали ликовни салон има чак особени логистички значај, јер је својим приљежним професионалним деловањем ова скромна институција перманентно штитила дигнитет уметника и њихових изложбених наступа.

Након 2000-те Мали ликовни салон трпи бројне програмске претумбације условљаване честим променама управљачке структуре Културног центра Новог Сада при коме салон делује. То се, нажалост, често негативно одражавало на карактер и квалитет изложбеног репертоара. Таква ситуација се, у одређеном смислу чак „усагласила“ са уздрманом позицијом слике која је „попустила“ пред технолошким налетом почетком овог века и изгубила своју примарну улогу у токовима уметничке савремености. Светом су завладале слике дигиталног и технолошког порекла. Ипак, делујући у домену војвођанских уметничких збивања, не обавезујући се на праћење искључиво радикалистичких збивања у уметности савременог тренутка, Мали ликовни салон је реафирмисао свој значај оствареном презентацијом дела оних уметника који су своју афирмацију и углед стицали и досегли током турбулентне прекретнице векова и потом (Љубомир Вучинић, Биљана Бакалуца, Зоран Грмаш, Аница Радошевић, Лазар Марковић, Горан Јуреша, Данило Вуксановић, Моника Сигети, Мирјана Благојев, Корина Губик и др.) То обраћање опусима актуелних уметника, поново приближава Мали ликовни салон актуелним уметничким збивањима , поготово што су се, током последњих неколико година, поред новосадских уметника овде појављивала и имена српских и иностраних аутора. Тако су актуелне универзалне уметничке тенденције поново у фокусу Малог ликовног салона, драгоцене галеријске институције која ове године обележава педесетогодишњицу постојања и деловања.


[1] Париска изложба и коментар југословенске изложбе