MIODRAG PERIĆ, skulpture

Skulpture na pola puta između muzike za ples i zvuka motorke

Na ovdašnjim prostorima nema mnogo vajara koji tako dosledno istrajavaju u svojoj umetničkoj viziji kao što je to Miodrag Miša Perić. Iza njega su godine krčenja sopstvenog puta, učeći i osvajajući različite skulptorske i neskulptorske materijale. Retko koji vajar poseduje toliko manuelnih veština i znanja, od rada u drvetu do varenja u metalu. To je retkost danas kada se veliki deo savremene skulptorske produkcije realizuje tako što je umetnik tvorac idejne zamisli i skica, dok ceo zanatski proces ostaje na majstorima. Miša Perić je ono što se bi na engleskom zvalo one-man show ili čovek za sve.
Radovi ovog novosadskog vajara krase javne prostore širom sveta, od Kine do Indije, dok u gradu u kom se rodio, živi i radi, ne postoji ni jedna. Možda je ovom umetniku baš otuda apsurd kao apstraktni pojam česta tema za razmišljanje i stvaranje. On namerno ruši ravnotežu i simetriju, dovodeći skulpturu u disbalans, a publiku u nedoumicu. Nema na njegovim delima prostora za velike narative – ovaj skulptor iznad svega želi da nam dočara svoj vizuelni mikrokosmos koji je nastanjen odbačenim predmetima, glasnim rokenrolom i andergraund likovima iz stripova. Njegove simpatije za priče sa margine, u drugom planu često imaju i oštru kritiku društva u kome živimo.

*

Howl!

Perić se ne plaši da u svom radu barata i estetikom ružnog, ako je upotrebljena tako da prikaže njegov otpor svakodnevici izbombardovanoj reklamama o savrešenim proizvodima i ispraznim ljudima. Nekada inspiraciju pronalazi na otpadima i buvljacima, gde odbačenim predmetima poklanja još jedan život, posle onog kad su ih njihovi vlasnici otpisali. Po tome se čini kao da je u duhovnom srodstvu sa slikarem i arhitektom Leonidom Šejkom i njegovim konceptom đubrišta, koji je osmislio još pre pola veka. Kao da su obojica uočili koliko je potrošačko društvo današnjice surovo i koliko nema mesta za nostalgiju, već samo za putanju: kupi-iskoristi-odbaci.
Iako su na prvi pogled teme Perićevih skulptura uzete iz naše svakodnevice (kišobrani, cipele, telefoni, audio kasete, mikseri, vadičepi), to su samo tačke predmetnosti kojima ovaj vajar udahnjuje novi život. One postaju bića koja posmatrače preplavljuju talasima kontradiktornih osećanja; istovremeno nežne i snažne, oštre i meke, organske i neorganske. Tako iz makaza raste lišće, iz prstiju leptiri, iz kišobrana dve drške, iz telefonske slušalice prsti, iz miksera rogovi, a iz cipela krzno. Ako pokušamo da Perićeve radove svrstamo u neke pravce ili izme, suočavamo se sa otporom materijala. Oni provociraju, oni su buntovni.

*

Scoliosis

Skulpture Miodraga Perića najčešće su izvedene od drveta, u kombinaciji sa kožom, krznom ili metalom. Ta dominacija organskih materijala čini da njegovi radovi poseduju toplinu biomorfnih i zoomorfnih formi, koja je netipična za većinu moderne skulpture. Ovaj vajar do te mere superiorno vlada drvetom da može u ovom plemenitom materijalu da postigne iluziju mekoće životinjskog krzna, ljudske kože ili patinu bronze, te otuda njegove skulpture kao da pozivaju posmatrače da ih dodirnu i uspostave taktilnu vezu, pomalo zaboravljenu u ovoj postkorona epohi.
Veliko zanatsko iskustvo čuči iza tih njegovih radova u drvetu, ali ga taj siguran teren ne sprečava da istražuje i eksperimentiše i u drugim neskulptorskim materijalima. Tako je uspeo da odbačene kože iguane sa lokalnog buvljaka obradi i pretvori u vredan umetnički materijal. Danas neke od tih kožnih remek dela krase prestižne umetničke kolekcije u zemlji i svetu. Posebno je zanimljiv njegov rad Squirtgun, iz ciklusa Nedozvoljeni prtljag, koji deluje kao da je pištolj od nekog čvršćeg materijala, a ustvari je lak i u potpunosti od kože. Velika čast za ovog umetnika je činjenica da je ta njegova skulptura otkupljena za Grčku i da je kao eksponat predstavljala Srbiju na izložbi povodom 100 godina proboja Solunskog fronta u muzeju na Krfu.

*

Disabled

Na ova 4 zida skulpture u novobeogradskoj galeriji Blok izloženi su neki radovi nastali pre dve decenije kao što je The Crossroads, zajedno sa drugim sveže dovršenim. Raskršća predstavljaju drvenu kutiju kroz koju je provućen kanap koji vodi na suprotne strane. U kombinaciji sa drvetom, tu je i koža kao najčešći organski materijal u radu ovog umetnika. Simbolično ta skulptura može da predstavlja i umetnikovu tačku bez povratka – trenutak u životu kada svako od nas preuzima odgovornost i bira stranu.
Jedan od izloženih radova je i skulptura Pustam korenje, koja je zamišljena kao predimenzionirani drveni kišobran iz koga raste metalno korenje. Ono što je posebno višeznačno je predstava korenja koje umesto da traži uzemljenje, raste ka gore, suprotno gravitaciji i zakonima prirode. Ako znamo da je reč o autoru koji nije pravio kompromis sa svojim idealima i moralnim načelima, onda nam je jasno zašto njegovo korenje raste ka nebu!
Još jedan rad ovog autora ima izrazite vertikalne težnje. U pitanju je skulptura Setting up koja u kombinaciji drveta i metala prikazuje trenutak kada se sklopljeni kišobran uzdiže ka nebu. Ustvari, iz metalne drške izrasta graciozna drvena konstrukcija, koja formira čvor i potom nastavlja da bode nebo, nalik na neku maketu Brankusijevih stubova. Autorova težnja ka visinama može da se protumači i kao potreba da se izdigne iznad prljavštine i blata kojom smo okruženi. Vertikalna je i konstrukcija drvene skulpture u slavu glavobolje The Migraine. Predimenzionirani zipovi rajferšlusa u tamnijoj boji drveta iz kojih izrasta splet svetlijih krivulja kao da ispituje posmatračevu toleranciju na bol.
Osim drveta i metala koje kao kombinaciju ovaj autor preferira, na novijim Perićevim radovima primetna je i fascinacija krznom. Skulptura Howl prikazuje drvene ženske cipele sa potpuno nefunkcionalnim krznenim umecima koji unose svojevrsnu volim da ti bude neprijatno nelagodu kod posmatrača. Nas buni poznati utilitarni predmet koji nema upotrebnu funkciju. Namenu ne možemo da dokučima, ali da bi se jako svidele Meri Openhajm, švajcarskoj umetnici epohe nadrealizma, to smo sigurni. Ovaj Perićev rad kao da se nadovezuje na njenu čuvenu i često publikovanu krznenu šoljicu i kašikicu iz tridesetih godina prošlog veka. A sigurna sam da bi ovakve dlakave cipelice rado obula i Vivijen Vestvud, a mogle bi da budu i modni predlog za neke savremene Pepeljuge.
Kao sestra Howl, tu je skulptura The Presence. Ovo je jedna od najenigmatičnijih Perićevih skulptura. Posmatrač je zatečen pred tajanstvenim postojanjem krznenog bića kome vidi samo šape i deo nogu, a koje izlazi izvan kofera. To prisustvo ruši sigurne granice realnog i nama pojmljivog sveta, kao i njegove naučne zakonitosti. Ovo krzneno postojanje će verovatno u nekima probuditi strah pred nepoznatim, dok će kod onih malobrojnijih radoznalaca strah ustuknuti pre željom za otkrićem.
Na Perićevom radnom stolu, uz testerice i šmirgle, stoji i blok za skiciranje. Samo letimičan pogled na njih otkriva nam i superiornog crtača, koji šrafurama hemijske uspeva da stvori iluziju treće dimenzije. Uglavnom se zna da su vajari i odlični crtači, ali Perićeve skice su nešto posebno – one poseduju kvalitet autonomnih umetničkih dela. Ovaj vajar boravi u ateljeu skoro svakodnevno, tamo crta, delje, testeriše, vari. On pripada grupi usamljenika, onih retkih umetnika koji su prvo ispekli zanat pa se tek onda upustili u čaroliju stvaranja. Otuda nalik na renesansne skulptore, ovaj autor uspeva da celokupan proces kreiranja veoma zahtevnih skulptura realizuje u osami svoje radionice. Naravno, ima to i svoju cenu. Često je kičma prva na udaru. Otuda forme dve skulpture Disabled i The Scoliosis mogu da budu i umetnikova autobiografska priča.
Sa druge strane, autoportret umetnika iz jednog komada drveta predstavlja Perićev prepoznatljivi šešir. Umetnik nam ne prikazuje crte lica, sve je u senci tajanstvenog šešira, i prodoran pogled i šeretski osmejak. Ipak, osećamo da tu postoji još mnogo – jer često je manje, ustvari više.
Perićev stvaralački opus je prožet kako iznenađenjima i uzbućenjima, tako i rokenrolom i poezijom. Takve su makaze čija su sečiva olistala, kao i prsti koji drže fige i na koje sleću leptiri, bića transformacije nedostupne drugim živim stvorenjima. Iza oštrih i čvrstih površina Perićevih skulptura, često se kriju najsuptilnije i najtananije emocije.

*

The Presence

Za kraj želim samo da spomenem jedan kratak video koji je ovaj umetnik postavio na društvene mreže, a koji je na mene ostavio snažan utisak. U pitanju je zapis koji prikazuje jedan običan radni dan u umetnikovom ateljeu. Na ovaj način nam je Perić pružio mogućnost da provirimo kroz ključaonicu u intimu njegove radionice. U prvim kadrovima vidimo detalj drvene skulpture na kojoj trenutno radi, čuje se neki rokenrol koji tera noge da same plešu, a potom taj razigrani osećaj prekida zvuk motorke koja seče drvo od kog se rađa skulptura. I to je ustvari trenutak spoznaje u kome shvatamo da jedinstveni, neponovljivi i buntovni skulptoralni opus Miodraga Perića nastaje negde na pola puta između muzike za ples i zvuka motorke.

Dragana Garić Jovičić

Miodrag Perić (Novi Sad, 1971)
Diplomirao na Akademiji umetnosti u Novom Sadu na odseku za vajarstvo 1997. godine. Član je Udruženja likovnih umetnika Vojvodine, EAA European Artists Assocation, Essen, Nemačka. Umetnički direktor i pokretač prvog vajarskog simpozijuma u Novom Sadu IN VIVO.


http://www.miodragperic.info