Bolje je polomljeno a popravljeno, nego ono što nikada nije ni bilo slomljeno. Jer ono što je popravljeno ima istoriju i karakter.
Japanska poslovica
Moraš nastaviti da lomiš svoje srce dok se ne otvori.
Rumi, sufijski pesnik
Nakon što se srce slomilo kao porcelanska činija,
Kada se rasprslo u parčiće, raspršilo,
Sam život je ponovo sastavio krhotine.
Prijatelji donose svoje rastopljeno zlato
Da ponovo spoje delove u celinu.
Prstima prelazim preko sjajnih ožiljaka.
Neki delovi će zauvek nedostajati.
Dozvoli mi da se zaljubim u ono što je slomljeno.
Dozvoli mi da se usudim da to nazovem lepim.
Rozmari Valtola Tromer (Rosemerry Wahtola Trommer)
Postoji pukotina u svemu, tako svetlost ulazi.
Leonard Koen
Izložba Kincugi srca istražuje japansku tehniku Kincugi – veštinu popravljanja polomljenih predmeta zlatom. U svetu koji teži savršenstvu, želela sam da stvorim radove koji naglašavaju pukotine i slave nesavršenost, kao realnost i lepotu života u svojoj punoći. Koncept izložbe bavi se filozofskim, psihološkim i kreativnim istraživanjem pitanja: koliko puta srce može biti slomljeno, koliko puta može zaceliti, da li postoji neko od nas kome nije bar jedanput slomljeno srce i da li je ljudsko srce samo dvofazna pumpa ili nešto mnogo više.
Radovi iz ovog ciklusa obuhvataju objekte u kutija-ramovima, keramičke predmete, 3D štampane instalacije i asamblaže sa implementiranim, a razbijenim predmetima koje smatram značajnim u svom životu. Zbog toga su za mene oni više od objekata. Posmatram ih kao intimne portrete srca građene od krhotina stvarnosti. Predmete koji nose težinu sećanja oblikovala sam u formi srca koristeći filozofiju kincugija kao nit vodilju – od fragmenata omiljene porcelanske šoljice za kafu kupljene u Muzeju porcelana u Subotici, preko slomljene iranske činije sa Baščaršije u Sarajevu, do osinjaka skinutog sa vikendice u Banji Badanji…
Iskustvo koje sam stekla u ekspresivnoj art terapiji, upotrebila sam kao način prevazilaženja ograničenja svog akademskog znanja, te sam često dopuštala da me sam materijal vodi, da se poigravam idejama, slaveći nesavršenost.
Svaki unutrašnji „lom“ dokaz je da smo još uvek „meki“ i živi, a ne okamenjeni. Ovo su radovi o onoj vrsti lepote koja je moguća tek nakon loma. Oni su svedočanstvo da svaki detalj, koliko god bolan, nesavršen bio, čini intimnu priču koja nas oblikuje. Pozlaćivanjem svojih rana, ne maskiramo bol, već mu dajemo novu, dragocenu formu – pretvaramo ga u lepotu koja nas čini celovitima.
Ostaje samo otvoreno pitanje: da li je reparacija beskonačna?
Jelena Spasojević
Jelena Spasojević (Šabac, 1983)
Diplomirala je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu (2008), na odseku zidno slikarstvo. Pored umetničke prakse bavi se i likovnom pedagogijom (od 2008) i art terapijom (od 2024). Živi i radi u Šapcu.
Aktivno izlaže u zemlji i inostranstvu. Učestvovala je na preko četrdeset likovnih kolonija i simpozijuma u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Turskoj i Španiji. Osnovala je (2018) umetničko-obrazovni centar za decu i odrasle „Mali atelje Šabac“, gde održava časove crtanja, slikanja, vajanja i kaligrafije. Sertifikovani je praktičar ekspresivne art terapije (po metodi dr Avija Goren Bara), gde je trenutno angažovana kao asistent novoj generaciji polaznika u Beogradu. Predsednica je Udruženja likovnih stvaralaca Šapca (od 2026). Dobitnica je nagrade za najbolji akvarel na XIII Izložbi akvarela (Kulturni centar Šabac) i nagrade za najuspešnijeg mladog autora na Godišnjoj izložbi ULSŠ (2012).
likovni program 